Okolina Loznice

sadasnji grb loznicePredanje kaže da je Loznica dobila ime po vinovoj lozi, koja se u ovim krajevima intenzivno gajila u vreme Rimljana. Loznička opština se prostire između: Mačve i planine Cer na severu, reke Drine na zapadu, planina Gučevo i Boranja na jugu i ogranaka Vlašića na istoku. Neki važni  istorijski događaji  vezani su za loznički kraj:  bitke na Ceru i Gučevu; Tršić rodno mesto Vuka Karadžića ( sačuvalo je svoju izvornu, prirodnu lepotu ) ; u manastiru Tronoša (iz 14.veka ) Vuk je učio prva slova; a u Banji Koviljači  se često odmarao Petar Prvi Karađorđević pa je banja ponela epitet “kraljevska banja”.

Nešto od toga videćete u filmiću koji je napravio Nemanja Despotović G31 :

Advertisements

5 thoughts on “Okolina Loznice

  1. BANJA KOVILJACA

    Podrinje i Jadarski kraj – severo-zapadni deo Srbije – bogat je izvorima mineralnih i lekovitih voda.
    U prelepoj dolini reke Drine nalazi se jedan od najdragocenijih balneoloških bisera, ne samo tog kraja već čitave Srbije – Banja Koviljača.
    Skrivena u zelenilu jednog od najlepših i najvećih parkova u Srbiji, na desnoj obali donjeg toka Drine, u podnožju planine Gučeva (779 m) 6 km od Loznice, 80 km od Valjeva i 144 km od Beograda.

    Vode Banje Koviljace pogoduju u lečenju povreda kostiju, neuroloških i oboljenja mišića …
    O nastanku Banje Koviljace postoji više legendi, ali se sa sigurnošću može tvrditi da su njene mineralne vode narodu koji je živeo u tim krajevima bile poznate od davnina.
    Arheološki nalazi ukazuju na boravak Rimljana na tim prostorima – naselje Genesis, a ostaci gradova-utvrđenja u neposrednoj blizini govore da su sumporovite vode jezera koje se formiralo između podnožja Gučeva i Arine korišćene i u srednjem veku.
    Zbog karakterističnog mirisa vode, a prema zapisima putopisaia koji su te prostore pohodili početkom XIX veka, u davnašnja vremena jezero je nazivano Smrdan, pa je i prvi naziv banje bio Smrdan Banja.

    Posle razaranja u Drugom svetskom ratu obnovljeni su mnogi objekti, nabavljena savremena oprema, izvršeni istražni radovi i rekaptaže izvora, obnovljen park i fontana…
    Posle gotovo vek i po postojanja, Banja Koviljača je jedan od najznačajnijih i najposećenijih balneoloških centara u Srbiji.

  2. Тршић
    Постоје места која су мала по броју становника и по простору који заузимају, али су по своме имену велика и позната у целом свету. Таква су места Гетеов Вајмар , Толстојева Јасна Пољана. Такав је и Тршић, родно место Вука Стефановића Караџића (1787-1864). Налази се у југозападном делу Јадра на брежуљкастом простору кроз који неуморно жубори бистра Жеравија, дајући целом пределу узбудљиву живост и надмоћну лепоту.
    Први подаци о насељености Тршића потичу из прве половине 16. века, али податак када и како је Трсић заправо добио то име не зна се ни дан данас.

    После аустријско-турског рата (1737-1739) , вођеног на просторима Србије, село је такорећи било празно. Насељавање је добило маха половином 18. века када су бројне породице, са простора садашње Црне Горе, пристигле на ове просторе.
    Немири првог српског устанка, зачетог 1804. године, оставили су трага и на изглед села. Дуго је времена Вуково огњиште било препуштено људском немару.
    У историјском и књижевном памћењу српског народа много је значајнија 1933. година. Трајно је остало сећање на годину обнављана Вукове родне куће и на датум освећења, отварања куће и одржавања првог Вуковог сабора. Било је то 17. септембра 1933. године.

    По угледу на старе куће у Јадру подигнута је Вукова кућа, која представља најприснији споменик Вуку и зачетак духовног родослова Тршића, Вуковог родног места.
    Лета 1964. године (стогодишњица Вукове смрти ) изграђен је асфалтни пут до Тршића дужине 4 километра, као и пешачка стаза до Вукове куће. Такође је направљена позорница са гледалиштем под отвореним небом за извођење програма Вукових сабора, који су се до тада одржавали у дворишту Вукове куће, као и основна школа.

    Вуков сабор временом постаје највећа културна манифестација у нас. Она негује не само вуковску традицију него и савремена уметничка стремљења. Приказују се позоришне представе, опере, балети, у извођењу познатих уметника и уметничких и позоришних ансамбала из целе Србије; чују се у пригодним вуковским беседама речи умних посланика науке и културе које истински подстичу на стварање нових духовних и материјалних вредности.

    Крајем школске године, у мају, одржава се, непрекидно од 1971. године, Ђачки Вуков сабор. На овом сабору, који се такође одржава у Тршићу, организује се Републичко такмичење ученика из српског језика и језичке културе и Савезно такмичење у ликовном изражавању. Генерална конференција УНЕСКО је, на своме састанку у Софији децембра 1985. године, уврстила у свој календар великих година и дан рођења Вука Стефановића Караџића и усвојила Резолуцију о проглашењу Вукове годишњице као значајне годишњице у свету.

    У оквиру Југословенског одбора за прославу Вукове годишњице основан је Одбор за уређење Тршића, састављен од људи који се професионално баве проблематиком осмишљавања простора. Уместо градње нових објеката савремене архитектуре, овај Одбор се окренуо народном градитељству самоуких мајстора који су знање стицали генерацијским преношењем искустава. Зато су у Тршићу изграђене, или пренете, бројне куће брвнаре, вајати, магазе, млекари, воденице … Због свега тога и неописиве природне лепоте, туриста, који посети Тршић, бар за тренутак заборави све проблеме садашњег света и ужива у том осећању задовољства.




  3. Битка на Церу или Церска битка био је један од првих бојева Првог светског рата у коме су српске снаге, под вођством генерала Степе Степановића, однеле победу над аустроугарским снагама, под вођством генерала Оскара Поћорека. Победа у Церској бици не само да је била једна од најславнијих победа српске војске, већ је то била и прва савезничка победа у Првом светском рату, која је знатно подигла морал припадница сила Антанте. Са друге стране, план Централних сила да брзо сломе Србију и окрену се Русији био је осујећен. Светска јавност је била изненађена херојским отпором који је војска једне мале државе пружила великој сили. Ова чувена битка вођена је од 16. до 20. августа 1914. на широком простору планине Цер, у Подрињу. Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда трупе своје три армије распоредила по Србији, на правцима одакле се очекивала офанзива – у Поморављу и на северу Шумадије – али је аустријска команда главнину војске концентрисала на Дрини, чиме је донекле изненадила српску команду. Друга армија Степе Степановића распоредила се на Церу, а до првог окршаја је дошло у ноћи између 15. и 16. августа. У борбама код села Текериш Срби су аустријске снаге приморали на повлачење. Сутрадан ујутру је генерал Степа увођењем делова Треће и Прве армије, Моравске и Тимочке дивизије, уз учешће Коњичке и Шумадисјке дивизије, натерао аустроугарску Шесту армију на повлачење преко Дрине. У бици је погинуло 16000 српских и 25000 аустријских војника.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s